Империјални

Стајалиште 1. Скупштина – Народна скупштина Републике Србије

Нашу руту почињемо тамо где је овај језик власти добио материјални облик. Пред нама је Народна скупштина, један од најпрепознатљивијих симбола Београда и својеврсни одраз епохе у којој се обликовала југословенска државност.

Стојимо на Тргу Николе Пашића. Изградња зграде народне скупштине трајала је скоро тридесет година, од 1907. до 1936. Њена прича почиње још 1892. године, кад је архитекта Константин Јовановић предложио пројекат репрезентативне „палате политике“ за једнодомни парламент. Након тешке борбе за своју независност, Београду је била потребна монументална зграда која симболизује његов статус престонице и државну аутономију. Али почетком 20. века нови устав је променио политички систем: парламент је постао дводомни, додат је сенат, а стари дизајн више није одговарао новој реалности.

Године 1902. расписан је архитектонски конкурс. Победио је српски архитекта Јован Илкић. Узео је Јовановићеву идеју као основу и прерадио је, створивши пројекат за „Дом народног представништва“, зграду која би под једним кровом објединила Народну скупштину, Сенат, Државни савет и бројне службене просторије. Године 1907., за време владавине Петра I Карађорђевића, свечано је положен камен темељац. Чинило се као да све тек почиње.

Историја је више пута потврдила да насиље често постаје катализатор великих историјских промена. Балкански ратови и крвопролиће Првог светског рата прекинули су изградњу: радови су се те заустављали, те настављали, да би потом били обустављен на дуги низ година. Тек средином тридесетих година 20 века радови су ушли у завршну фазу. Од 1934. године изградњу је преузео Николај Петрович Краснов, руски емигрант, некадашњи дворски архитекта Руске империје, академик архитектуре и пројектант Ливадијске палате. После револуције 1917. године, дошао је у Београд и постао архитекта Министарства грађевина. Управо њему, руском архитекти у емиграцији, било је суђено да згради Скупштине да њен коначан облик.

Краснов није мењао архитектонску основу – њена академска монументалност већ је била задата. Пред нама је палата у духу италијанске ренесансе: централни портик са троугластим тимпаноном, коринтски стубови, моћна купола са фењером, четири мање куполе на угловима и строга симетрија фасаде. Централно степениште представља церемонијални улаз у зграду, симболизујући хијерархију и државну моћ.

Најважнији допринос Краснова био је стварање ентеријера зграде. Ентеријер је пажљиво осмишљен до најситнијих детаља: врата, лустери, лампе, намештај, декоративни елементи и ограда која окружује парк – све је дизајнирано у јединственом стилу.

Унутра, под куполом, се налази церемонијално предворје, полихромни зидови, мермерни под, грбови и скулптуре владара. Велика скупштинска сала, обложена ораховим дрветом, са богатом штукатурком и намештајем, првобитно је била пројектована за 200, а касније 400 посланика. У левом крилу налази се Сенатска сала. Два симетрична степеништа од белог мермера украшена су бронзаним алегоријама правде и просветљења. Године 1937. Зидове је красило двадесет фресака истакнутих југословенских уметника. Међу скулптурама се издвајају алегорија поморства и рибарства Петра Палавичинија и фигура цара Душана Драгутина Филиповића.

На фасади се налазе медаљони са Атином и фигурама Перикла, Демостена и Цицерона, рад вајара Ђорђа Јовановића – јасан омаж (поштовање) античкој традицији. Близу портала налази се анђео са бакљом и маслиновом гранчицом, који је дизајнирао Петар Палавичини. А испред главног улаза, од 1939. године, налази се бронзана скулптура „Играли се коњи врани“ Томе Росандића. Ова скулптура коња замрзнутих у покрету, тера пролазнике да се зауставе и погледају њихов снагу и грациозност.

Занимљиво је и само место на којем се налази Скупштина. Пре изградње, овде се налазила такозвана Батал џамија, једна од најлепших турских џамија у Београду. Године 1830. овде је одржана Велика народна скупштина на којој је био прочитан султанов хатишериф о правима Срба и потврђено право Милоша Обреновића на наследну власт. Џамија је касније срушена, али је сећање на њу дуго живело у облику назива овог дела града. Зграда Скупштине је свечано освештана 18. октобра 1936. године, у присуству краља Петра II. Већ следећег дана овде је одржана прва седница и готово одмах су почела нова политичка превирања. Скупштина Краљевине Југославије се налазила у овој згради само три године.

 У априлу 1941. године, Београд је био бомбардован, али Скупштина готово да није претрпела штету – архитектонска љуска је остала нетакнута, док је сама држава преживљавала тежак период. Након капитулације земље, зграда је пала под окупациону власт, у којој је била смештена цивилна администрација. У томе лежи готово ироничан историјски парадокс: симбол југословенског суверенитета нашао се у служби окупационе управе.

Након ослобођења Београда, овде је била смештена нова социјалистичка влада. Управо у овој згради била је проглашена Федеративна Народна Република Југославија, касније Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Овде су усвајани устави и одржавани кључни политички скупови, укључујући и конференцију Покрета несврстаних 1961. године, која је учврстила посебан међународни статус земље. Такође овде је 1980. године била одржана церемонија опроштаја од Јосипа Броза Тита, лидера Југославије чија је личност у великој мери одредила политички пут државе у другој половини 20. века.

Данас Народна скупштина остаје парламент Србије, а од 1984. Има статус споменика културе. Налази се окружена Новим и Старим двором, Историјским музејем Србије, Главном поштом и Пионирским парком – у самом срцу београдског управног округа.

Скупштина, иако културни споменик, била је и место где се стварала историја: 5. октобра 2000. године, парламент је постао једна од главних мета демонстраната. Како истраживачица Алејда Асман пише у својој књизи „Заборављање историје – опсесија историјом“: „Вандализам је симболичан и демонстративни облик гњечења противника уништавањем његовог културног наслеђа.“ Током масовних протеста против режима Слободана Милошевића, демонстранти су упали у зграду Скупштине, запалили је и делимично вандализовали њен ентеријер, што је представљало чин демонтаже режима. Заузимање парламента означило је губитак легитимитета за тадашње власти: у револуционарној пракси заузимање владиних зграда означава прелаз контроле над државом.

Тако је зграда, замишљена као архитектонско оличење државне стабилности и парламентаризма, 2000. године постала поприште јавног раскида са претходним политичким поретком.

Стајалиште 2. Архив Србије

Сада смо стигли до зграде која не само да чува документа, већ и чува ДНК државе. Државни архив Србије је изграђен посебно за своју функцију – ретка појава у међуратном Београду. Подигнут је 1928. године према пројектима Николаја Петровича Краснова, кога већ смо упознали раније. Краснов је почео рад на овом пројекту 1925. године, а зграда је завршена само три године касније.

Архитектонски, зграда Архива је један од најпрефињенијих примера академизма у модерној српској архитектури. План двоспратне зграде подсећа на обрнуто „Т“: попречно крило је окренуто ка улици Карнегијевој, док се уздужно крило протеже у двориште. Овај распоред је пажљиво осмишљен ради функционалности. Краснов је сместио радне и административне просторе у главно крило, окренуто ка улици, а складишта у уздужно крило. То јест, све што је повезано са животом институције усмерено је ка граду, а све што је повезано са очувањем сећања је скривено унутра, односно заштићено, удаљено од буке улица.

Краснов је имао искуства у раду са репрезентацијама власти – довољно је сетити се његових пројеката у Русији, попут Ливадијске палате, или ентеријера за Народну скупштину. Али овде он бира другачији приступ комуникацији са светом кроз архитектуру. Идеја Архива је инспирисање поверење – уз сећање и историју. Данас, пролазећи поред ове зграде, узимајући урбани пејзаж здраво за готово, лако је превидети ову уздржану строгост. Али ако се зауставите и пажљиво погледате, постаје јасно: пред нама је зграда у којој архитектура служи сећању.

Стајалиште 3. Главна пошта и Уставни суд Србије

Коначно, стигли смо до зграде са „два лица“ – Главне поште и Уставног суда Србије. У Београду је реновирање зграде, а тиме и радикално поновно састављање њеног идентитета, уобичајена појава. Пред нама стоји једна од најпрепознатљивијих, најтежих и најмасивнијих зграда у Београду. Главна пошта на углу Булевара краља Александра и Таковске улице, тешко је пропустити: чини се да ураста у раскрсницу, постављајући јој размере. Масивна, строга, са израженом монументалношћу, одавно је део урбаног пејзажа – и за становнике Београда и за гост престонице.

Зграда је подигнута крајем 1930. година према пројектима руског емигрантског архитекте Василија Андросова. Њена силуета се понекад пореди са примерима немачке архитектуре тог доба – асоцијација рођена више из заједничког језика монументалности 1930-их него из директног утицаја. Пред нама је пример касног међуратног академизма: строга симетрија, тешки волумени и грандиозна размера осмишљена да пренесе утисак државне институције.

Али историја овог места почела је много пре поште. Већ 1921. године, овде на Ташмајдану се разматрао далеко амбициознији пројекат: изградња нове железничке станице на више нивоа. Возови би требало да путују под земљом, кроз тунеле, а тек онда да излазе на површину. Идеја је била прескупа за младу земљу – процена трошкова достигла је милијарду динара. Међутим, сам концепт је био испред свог времена: тунел испод Теразија, тада замишљен, завршен је током социјалистичког периода.

Пројекат станице је такође укључивао зграду поште, која је на крају и изабрана за изградњу. На конкурсу је првобитно победио млади хрватски архитекта Јосип Пичман. Међутим, краљ Александар Карађорђевић лично је одбио његов пројекат, а посао је поверен Андросову. Краљ није доживео завршетак зграде – убијен је у Марсељу 1934. године. Пичман је извршио самоубиство 1936. године. Према једној теорији, трагедија је повезана са неуспехом београдског пројекта, док друга сугерише тешкоће изградње Ријечког небодера. Креативни људи су склони импулсивним поступцима; у завршном делу наше руте, бићемо приморани да се поново присетимо ове приче.

Али овде није реч о томе; уместо тога, фокусираћемо се на зграду Главне поште. Јужно крило зграде, са погледом на Булевар краља Александра, првобитно је било намењено за смештај Поштанске штедионице. Четрдесетих година 20. века, уселила се Народна банка Србије, а од 2013. године у њој се налази Уставни суд.

Ратна историја зграде није ништа мање драматична. У пролеће 1941. године, након инвазије Вермахта и успостављања марионетских режима, Главна пошта је постала конзулат Независне Државе Хрватске. Конзул је прво био Јосип Ланчаревић, а затим Анте Никшић. Годину дана касније, конзулат се преселио на Дорћол, али управо је ту почело ово поглавље окупационе историје. Занимљива и суморна чињеница: упркос бруталном режиму Независне Државе Хрватске, није забележен ниједан протест против конзулата током целог његовог постојања у Београду.

Да ли сте шетајући приметили семафор? Занимљиво је да се управо на овој раскрсници 1939. године појавио први семафор у Београду! До тада је град већ имао преко 400.000 становника: трамваји, аутобуси, колица и аутомобили су били на улицама, али није било електричног семафора. Угао Таковске, Краља Александра и тадашње Краља Фердинанда постао је симбол модернизације. До 1957. године град је имао само шеснаест семафора – они неће бити масовно постављани све до шездесетих година.

Стајалиште 4. Патријаршија Српске православне цркве

Сада правимо скок од свакодневног ка светом. Зграда српске патријаршије подигнута је између 1933. и 1935. године, по пројекту руског архитекте Виктора Викторовича Лукомског, на месту некадашње митрополије из 1863. године. Лукомски је припадао такозваној „средњој генерацији“ руских емигрантских архитеката који су професионално оставили траг у Краљевини Србији и Југославији. Дипломирао је на Николајевској војноинжењерској академији, стигао је у Београд 1920. године и постао део таласа руских архитеката који су значајно трансформисали архитектонски пејзаж престонице.

Намена зграде одредила је њен стил. Лукомски се ослањао на српско-византијску традицију, али је није дословно копирао, покушавајући да је реинтерпретира, чувајући њено идеолошко језгро. Оно што видимо је модернизована, оригинална верзија историјског језика. Стилизовани стубови, бифоре, медаљони, конзоле и лучни отвори – сва та слободна интерпретација открива руку мајстора навикнутог да размишља у великим формама и јасним композицијама.

Главни улаз је посебно упечатљив. Наглашен је масивним зидним стубовима и крунисан патријаршијским грбом. Изнад портала је мозаик Светог Јована Крститеља, настао на основу скице емигрантског уметника Владимира Предајевића. Ова слика није случајна: Свети Јован је сматран заштитником породице патријарха Варнаве, епископа Српске православне цркве.

Уласком унутра, простор наставља исти концепт. Ентеријер у приземљу, са аркадом полукружних лукова на стубовима и капителима, евоцира византијску уметничку традицију. Овде нема претеране раскоши – монументалност је постигнута ритмом, пропорцијом и мирним линијама. Комплекс обухвата дворску капелу Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијску библиотеку и Музеј српске православне цркве.

Живот Лукомског није био лак. После рата, његова ситуација је била тешка; архивски документи показују финансијске тешкоће и губитке његових последњих година. Али Патријаршија остаје на месту, што значи да је Виктор Лукомски заувек урезан у историју града коме је посветио већи део свог живота.

А сада вас позивамо на коначно одредиште наше руте.

Стајалиште 5. Бранков мост

Коначно стигли смо до Бранковог моста – једног од главних прелаза преко Саве, али његова историја почиње под другим именом. Некада је био познат као Земунски мост, а касније као Мост краља Александра I. Грађен је од 1929. до 1934. године. Мост је требало да повеже више од само две речне обале. Повезивао је Београд са Земуном, бившим градом Хабзбуршке монархије. Вековима су се ове територије простирале преко политичких и културних граница. Нови мост је замишљен као симбол уједињења, и буквално и метафорички.

Инжењерски пројекат је употпуњен архитектонским елементима који су структури дали импозантно присуство и значајну поруку. Пет масивних речних стубова који су носили металну надградњу пројектовао је наш стари познаник, руски емигрантски архитекта Николај Николајевич Краснов.

Архитектонски стил ових стубова није био случајан. Савременици су га називали „романо-византијским“ – еклектичном, али експресивном мешавином романских и византијских мотива. Камена скулптура је давала историјску дубину за ову зграду и повезала је са средњовековним архитектонским традицијама региона.

Крајем 1933. године, градске власти су одлучиле да мосту додају израженији уметнички карактер. Појавила се идеја да се гвоздена конструкција украси монументалном скулптуром, како би се ускладила са историјским центром града, тако и да послужи као снажна идеолошка изјава. Наруџбина је поверена једном од најпознатијих вајара свог времена, Ивану Мештровићу. Мештровић је предложио грандиозно решење: четири колосалне статуе, свака висока приближно десет метара. По две је требало да буду постављене на свакој обали, директно на „романо-византијске“ стубове Краснова. Фигуре је требало да се уздижу на витким, двостубним постољима високим приближно двадесет два метра. Скулптурални програм је био пажљиво испланиран. На источној обали је планирано да се сместе два средњовековна владара: краљ Томислав, први хрватски краљ, и цар Душан, један од најмоћнијих српских владара. Они су симболизовали „златна доба“ хрватске и српске историје.

На западној обали требало је да се појаве још две фигуре: босански краљ Твртко I Котроманић и краљ Петар I Карађорђевић, отац Александра I. Ове фигуре су премостиле средњовековни и модерни период, формирајући пантеон „југословенских“ владара. Мештровићев пројекат, нажалост, остао је нереализован, али сама идеја показује велики политички и симболички значај који се приписује овом мосту.

Данас, прелазећи Бранков мост, тешко је замислити да би се над нама могли надвијати велики коњаници, који представљају различите епохе и народе.

Мост такође има своју историју именовања – ништа мање значајну од његове архитектуре. Укратко смо се дотакли ове теме на почетку нашег разговора. У међуратном периоду носио је име краља Александра I, али је после Другог светског рата, у доба социјалистичке Југославије, званично преименован у Мост братства и јединства – у складу са духом времена.

Али Београђани ретко користе званична имена, јер више воле да архитектонским характеристикама придају сопствена. У свакодневном говору, мост је постао познат као Бранков мост, по Бранковој улици, која води до њега. Улица је добила име по српском песнику из 19. века, Бранку Радичевићу.

Године 1984, име је добило другу, трагичну димензију. Познати југословенски писац Бранко Ћопић скочио је са моста. Од тада се име „Бранков мост“ доживљава на два начина. Данас се многи становници града више не питају по ком Бранку је назван - песнику из 19. века или писцу из 20. века. Ћопић се, наводно, сећао своје прве посете Београду 1936. године, када је, млад и непознат, спавао испод овог истог моста. Тада је био познат као Мост краља Александра - исти онај који је уништен током рата. Показао је на клупу испод моста и изјавио: „Овај мост је моја судбина“. Од тада је мост стекао тужну репутацију - познат је као „мост самоубистава“: овде се сваке године дешавају десетине покушаја самоубиства.

Данас смо почели да истражујемо, речима Милорада Павића, биографију Београда - листајући његову историју кроз фасаде и мостове, укратко, кроз остатке једне епохе коју су нам оставили руски архитекти. Почели смо у Народној скупштини; посетили смо Архив Србије, где се чува сећање; зауставили се код Главне поште и Уставног суда; ушли у  Патријаршијски двор – где је свето било тесно испреплетено са модерним; и завршили нашу руту на Бранковом мосту – симболу јединства обала, епоха, политичких уређења и људских судбина. Пред нама се простирало живо ткиво града, пажљиво исткано синергијом руских и српских архитеката, уметника и писаца. И ако смо на почетку нашег путовања говорили о језику власти, царској слици, сада можемо додати: овај град има и другу димензију - димензију сећања.