Архив Србије

Сада смо стигли до зграде која не чува само документе, већ и ДНК државе. Државни архив Србије изграђен је посебно за своју функцију — што је редак случај за међуратни Београд. Подигнут је 1928. године према пројекту већ познатог нам Николаја Петровича Краснова. Рад на пројекту Краснов је започео 1925. године. Већ три године касније зграда је била завршена.

У архитектонском погледу, зграда Архива један је од најпрецизније осмишљених примера академизма у српској архитектури новијег доба. Двоспратна је и у основи подсећа на обрнуто слово „Т“: попречно крило излази на Карнегијеву улицу, док се уздужно крило пружа у дубину дворишта. Овај распоред је функционално промишљен. У свечаном, уличном корпусу Краснов је сместио радне и административне просторије, а у уздужном делу — депое. Другим речима, све што је повезано са животом институције окренуто је ка граду, док је све што је повезано са очувањем памћења скривено унутра, заштићено и удаљено од уличне ужурбаности и савремености.

Краснов је имао искуства у архитектонској репрезентацији власти — довољно је сетити се његових пројеката у домовини, на пример Ливадијског дворца, или његових ентеријера Народне скупштине. Али овде он бира другачији начин комуникације са светом кроз архитектуру. Архив не треба да задиви монументалношћу; он треба да улива поверење — у памћење и историју.

Данас, пролазећи поред њега и доживљавајући градски пејзаж као нешто саморазумљиво, лако је не приметити ову уздржану строгост. Али ако застанете и пажљиво погледате, постаје јасно: пред нама је зграда у којој архитектура служи памћењу.