Народна скупштина Србије

Нашу руту започињемо тамо где је овај језик власти добио свој материјални облик. Пред нама је Народна скупштина — један од најпрепознатљивијих симбола Београда и отисак епохе у којој се формирала југословенска државност.

Налазимо се на Тргу Николе Пашића. Процес изградње зграде трајао је готово тридесет година, од 1907. до 1936. године. Њена историја започела је још 1892. године, када је архитекта Константин Јовановић предложио пројекат репрезентативног „дворца политике“ за једнодомни парламент. После тешке борбе за независност, Београду је било потребно монументално здање које би симболизовало његов престонички карактер и аутономност. Али почетком XX века нови устав изменио је политички систем: парламент је постао дводоман, појавио се Сенат — и стари пројекат више није одговарао новој стварности.

Године 1902. расписан је конкурс. Победник је био српски архитекта Јован Илкић. Он је узео Јовановићеву идеју као основу и прерадио је, створивши пројекат „Дома народног представништва“ — зграде која је требало да под једним кровом обједини Народну скупштину, Сенат, Државни савет и бројне службене просторије. Године 1907, за време краља Петра I Карађорђевића, свечано је положен камен темељац. Чинило се да све тек почиње.

Историја је више пута потврдила да насиље постаје катализатор великих историјских промена. Балкански ратови и крвопролиће Првог светског рата прекинули су изградњу: радови су се час заустављали, час настављали, да би поново замрли на дуге године. Тек средином тридесетих година радови су ушли у завршну фазу. Од 1934. године градилиште је водио Николај Петрович Краснов — руски емигрант, бивши архитекта царског двора, академик архитектуре, аутор Ливадијског дворца. После револуције 1917. године нашао се у Београду и постао архитекта Министарства грађевина. Управо њему, Русу, било је суђено да Скупштини подари завршен изглед.

Краснов није мењао архитектонску основу — њена академска монументалност већ је била задата. Пред нама је слободно стојећи дворац у духу италијанске ренесансе: централни портик са троугаоним тимпаноном, коринтски стубови, моћна купола са лантерном, четири мање куполе на угловима, строга симетрија фасаде. Централно степениште уздиже се као ритуални пут, симболизујући хијерархију и државну моћ.

Али оно најважније што је Краснов учинио јесте то што је створио унутрашњи свет зграде. Ентеријери су били осмишљени до најситнијих детаља: врата, лустери, светиљке, намештај, декоративни елементи, ограда око парка — све је разрађено у јединственој стилистици.

Унутра се налази свечани вестибил под куполом, полихромни зидови, мермерни под, грбови и скулптуре владара. Велика сала за седнице, обложена ораховином, са богатом штуко-декорацијом и намештајем, била је предвиђена најпре за 200, а затим за 400 посланика. У левом крилу налази се сала Сената. Два симетрична степеништа од белог мермера украшена су бронзаним алегоријама правде и просветитељства. Године 1937. зидове је украсило двадесет фресака које су извели истакнути југословенски уметници. Међу скулптурама су алегорија морепловства и рибарства Петра Палавичинија и фигура цара Душана, дело Драгутина Филиповића.

На фасади се налазе медаљони са Атином и фигурама Перикла, Демостена и Цицерона, рад вајара Ђорђа Јовановића — поклон Антици. Код портала је анђео са бакљом и маслиновом гранчицом, према замисли Петра Палавичинија. А испред главног улаза од 1939. године стоје бронзани „Разиграни врани коњи“ Томе Росандића — коњи заустављени у покрету који приморавају и пролазника да застане и погледа њихову стаситост и снагу.

Занимљиво је и само место на којем стоји Скупштина. До почетка изградње овде се налазила такозвана Батал-џамија, једна од најлепших турских џамија у Београду. Године 1830. на овом месту одржана је Велика народна скупштина, на којој је прочитан султански хатишериф о правима Срба и потврђено право Милоша Обреновића на наследну власт. Џамија је касније срушена, али је сећање на њу дуго живело у називу краја.

Зграда је свечано освештана 18. октобра 1936. године у присуству краља Петра II. Већ наредног дана овде је одржана прва седница — и готово одмах започео је нови политички вртлог. Парламент Краљевине Југославије постојао је у овој згради свега три године.

У априлу 1941. године Београд је био изложен бомбардовању, али Скупштина готово да није страдала — архитектонска опна је опстала, док је сама држава била разрушена. После капитулације земље зграда се нашла у простору окупационе власти: у њој је смештена цивилна администрација. У томе се крије готово ироничан историјски парадокс: симбол југословенског суверенитета био је уграђен у инфраструктуру спољне контроле.

Међутим, паралелно са функционисањем окупационог апарата, у земљи се развио снажан покрет отпора — партизанска борба, која је постепено формирала алтернативни извор легитимности. Тако се зграда Скупштине током рата нашла у двострукој историјској перспективи: физички је служила окупационом поретку, али је симболички већ постајала будућа сцена нове власти, рођене у борби.

После ослобођења Београда, овде су смештени органи нове социјалистичке власти. Управо у овој згради проглашена је Федеративна Народна Република Југославија, касније — Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Овде су усвајани устави, одржаване кључне политичке седнице, укључујући и конференцију Покрета несврстаних 1961. године, која је учврстила посебан међународни положај земље. Овде се 1980. године народ опраштао од Јосипа Броза Тита — лидера Југославије чија је фигура у великој мери одредила политичку путању државе у другој половини XX века.

Данас Народна скупштина остаје парламент Србије и од 1984. године има статус споменика културе. Стоји у окружењу Новог и Старог двора, Историјског музеја Србије, Главне поште и Пионирског парка — у самом срцу административног Београда.

Али Скупштина, као споменик културе, била је и место на којем се ствара историја: 5. октобра 2000. године парламент је постао једна од главних симболичких мета демонстраната. Како пише истраживачица Алеида Асман у књизи Заборављање историје — опседнутост историјом: „Вандализам је симболички и демонстративни облик сламања противника путем уништавања његовог културног наслеђа“. Током масовних протеста против режима Слободана Милошевића, демонстранти су заузели зграду Скупштине, запалили је и делимично разрушили њене ентеријере, што је представљало чин демонтаже режима. Заузимање парламента означило је губитак легитимности тадашње власти: у револуционарној пракси овладавање владиним зградама значи прелазак контроле над државом. Тако је зграда, замишљена као архитектонско оличење државне стабилности и парламентаризма, 2000. године постала сцена јавног раскида са претходним политичким поретком.