Бранков мост

И ево нас, најзад, код Бранковог моста — једног од главних прелаза преко Саве, али његова историја почиње под другим именом. Некада је био познат као Земунски мост, а затим као мост краља Александра I. Грађен је од 1929. до 1934. године. Мост је требало да повеже не само две обале реке. Он је повезивао Београд са Земуном — некадашњим градом Хабзбуршке монархије. Вековима су се ове територије налазиле са различитих страна политичких и културних граница. Нови мост био је замишљен као симбол уједињења — дословно и метафорички.

Инжењерску конструкцију допуњавали су архитектонски елементи који су грађевини давали репрезентативност и смисаону тежину. Пет масивних речних стубова, на којима је почивала метална надградња, пројектовао је наш стари знанац, руски архитекта-емигрант Николај Николајевич Краснов.

Архитектонски језик ових стубова није изабран случајно. Савременици су га називали „романо-византијским“ — еклектичним, али изражајним спојем романских и византијских мотива. Камена пластика давала је индустријском објекту историјску дубину и повезивала га са традицијама средњовековне архитектуре региона.

Крајем 1933. године градске власти одлучиле су да појачају уметнички израз моста. Појавила се идеја да се гвоздена конструкција украси монументалном скулптуром, како би била у складу са историјским центром града и истовремено постала снажан идеолошки гест. Наручилац је посао поверио једном од најпознатијих вајара свог времена — Ивану Мештровићу. Мештровић је предложио грандиозно решење: четири колосалне статуе, високе око десет метара свака. Требало је да буду постављене по две на свакој обали — директно на Красновљевим „романо-византијским“ стубовима. Фигуре су требало да се уздижу на витким двостубним постаментима високим око двадесет два метра.

Скулпторски програм био је пажљиво осмишљен. На источној обали планирано је постављање два средњовековна владара — краља Томислава, првог хрватског краља, и цара Душана, једног од најмоћнијих српских владара. Они су симболизовали „златна доба“ хрватске и српске историје.

На западној обали требало је да се појаве још две фигуре: босански краљ Твртко I Котроманић и краљ Петар I Карађорђевић — отац Александра I. Ови ликови спајали су средњи век и модерно доба, формирајући пантеон „југословенских“ владара. Мештровићев пројекат, нажалост, није реализован, али сама идеја показује колики је политички и симболички значај придаван овом мосту.

Данас, док пролазимо Бранковим мостом, тешко је замислити да су се над нама могли уздизати џиновски коњаници, оличавајући различите епохе и народе.

Мост има и сопствену историју имена — ништа мање изражајну од његове архитектуре. Ову тему смо већ мало дотакли на почетку нашег разговора. У међуратном периоду носио је име краља Александра I, али је после Другог светског рата, у време социјалистичке Југославије, званично назван Мостом братства и јединства — у духу времена.

Али Београђани ретко користе званичне називе, више волећи да сами архитектонским објектима додељују значења. У свакодневном говору мост су почели да називају Бранковим — по Бранковој улици, која води ка њему. А сама улица добила је име по српском романтичарском песнику XIX века Бранку Радичевићу.

Године 1984. назив је добио још једно, трагично значење. Са моста је скочио познати југословенски писац Бранко Ћопић. После тога име „Бранков мост“ почело је да се доживљава двојако. Данас многи становници града више и не размишљају у част ког је Бранка назван — песника XIX века или писца XX века. Кажу да се Ћопић сећао свог првог доласка у Београд: како је 1936. године, млад и никоме познат, спавао управо под овим мостом. Тада се он звао мост краља Александра — онај исти који је био разрушен у рату. Показао је клупу испод моста и рекао: „Овај мост је моја судбина.“ Од тада се за мост везала тужна репутација — називају га „мостом самоубица“: сваке године овде се дешавају десетине покушаја да се оконча живот.

Данас смо започели проучавање, језиком Милорада Павића речено, биографије Београда — листајући његову хронику по фасадама и мостовима, односно по отисцима епоха које су нам оставили руски архитекти. Почели смо код Народне скупштине; завирили у Архив Србије, где се чува памћење; зауставили се код Главне поште и Уставног суда; ушли у простор Патријаршије, где се сакрално тесно преплиће са савременим; и завршили маршрут на Бранковом мосту — симболу спајања обала, епоха, политичких поредака и људских судбина. Пред нама је била жива тканина града, пажљиво саткана синергијом руских и српских архитеката, уметника и писаца. И ако смо на почетку пута говорили о језику власти и империјалном облику, сада можемо додати: овај град има и димензију памћења.