Главна пошта и Уставни суд Србије

Најзад смо стигли до зграде са „два лица“ — Главне поште и Уставног суда Србије. У Београду је преуређење зграде, а тиме и радикално поновно састављање њеног идентитета, готово свакодневна ствар. Пред нама је једна од најпрепознатљивијих, али и најтежих и најмасивнијих зграда Београда. Главну пошту на углу Булевара краља Александра и Таковске улице тешко је не приметити: она као да ураста у раскрсницу и задаје јој меру. Масивна, строга, са наглашеном монументалношћу, одавно је постала део градског пејзажа — и за Београђане и за госте престонице.

Зграда је подигнута крајем тридесетих година XX века према пројекту руског архитекте-емигранта Василија Андросова. Њена силуета понекад се пореди са примерима немачке архитектуре тог доба — асоцијација која је пре рођена из заједничког језика монументалности тридесетих година него из непосредног утицаја. Пред нама је пример позног међуратног академизма: строга симетрија, тешки волумени, крупна размера, прорачуната тако да зграда изгледа као државна институција.

Али историја овог места почела је много пре појаве поште. Још 1921. године овде, на Ташмајдану, разматран је далеко амбициознији пројекат — изградња нове вишеспратне железничке станице. Возови је требало да одлазе под земљу, пролазе кроз тунеле и тек потом излазе на површину. За младу државу идеја се показала прескупом — предрачун је достизао милијарду динара. Ипак, сама замисао била је испред свог времена: тунел испод Теразија, тада осмишљен, реализован је тек у социјалистичком периоду.

У пројекту станице фигурирала је и зграда поште — управо њу су на крају одлучили да изграде. На конкурсу је првобитно победио млади хрватски архитекта Јосип Пичман. Међутим, краљ Александар Карађорђевић лично је одбацио његов пројекат, а рад је поверен Андросову. Краљ није доживео завршетак изградње — убијен је у Марсеју 1934. године. А Пичман је 1936. године извршио самоубиство; према једној верзији, трагедија је била повезана са неуспехом београдског пројекта, према другој — са тешкоћама у изградњи небодера у Ријеци. Стваралачки људи склони су импулсивним поступцима; у завршном делу наше руте бићемо принуђени да се поново сетимо ове приче.

Али сада не о томе, већ о згради Главне поште. Јужно крило зграде, које излази на Булевар краља Александра, првобитно је било намењено банци „Поштанска штедионица“. Током четрдесетих година овде се преселила Народна банка Србије, а од 2013. године овде се налази Уставни суд.

Ратна историја зграде није ништа мање драматична. У пролеће 1941. године, после инвазије Вермахта и стварања марионетских режима, у Главној пошти смештено је конзулство Независне Државе Хрватске. Конзул је најпре био Јосип Ланчаревић, затим Анте Никшић. Годину дана касније конзулат се преселио на Дорћол, али је управо овде започела та страница окупационе историје. Занимљива и мрачна чињеница: упркос суровом режиму НДХ, за све време постојања конзулата у Београду није забележена ниједна акција против његовог представништва.

Док смо ишли, да ли сте обратили пажњу на семафор? Занимљиво је да се управо на овој раскрсници 1939. године појавио први семафор у Београду! Град је у том тренутку већ имао више од 400 хиљада становника: улицама су саобраћали трамваји и аутобуси, тутњале су запреге и аутомобили, али електричног регулисања саобраћаја још није било. Угао Таковске, Краља Александра и тадашње Краља Фердинанда постао је симбол модернизације. До 1957. године у граду је било свега шеснаест семафора — масовно ће се појавити тек шездесетих година.