Патријаршија Српске православне цркве

Сада правимо скок из световног, свакодневног — ка сакралном. Зграда Српске патријаршије подигнута је 1933–1935. године према пројекту руског архитекте Виктора Викторовича Лукомског, на месту некадашње резиденције митрополита из 1863. године. Лукомски је припадао условно „средњој генерацији“ руских архитеката-емиграната, који су се професионално остварили управо у Краљевини СХС / Југославији. Дипломац Николајевске војно-инжењерске академије, у Београд је стигао 1920. године и постао део оног таласа руских градитеља који је приметно преобразио архитектонски изглед престонице.

Намена зграде предодредила је њен стил. Лукомски се окренуо српско-византијској традицији, али је није дословно копирао: настојао је да је преосмисли, а да притом сачува њено идејно језгро. Пред нама је модернизована, ауторска верзија историјског језика. Стилизовани стубови, бифоре, медаљони, конзоле, лучни отвори — све је то слободна интерпретација у којој се осећа рука мајстора навикнутог да мисли крупном формом и јасном композицијом.

Посебно је изражајан главни улаз. Он је наглашен масивним прислоњеним стубовима и овенчан патријарашким грбом. Изнад портала налази се мозаик Светог Јована Крститеља, изведен према скици уметника-емигранта Владимира Предајевића. Овај лик није случајан: Свети Јован сматран је небеским заштитником породице патријарха Варнаве, епископа Српске православне цркве.

Ако уђемо унутра, простор наставља исту замисао. Ентеријер првог спрата, са аркадом полукружних лукова на стубовима и капителима, упућује на византијско уметничко искуство. Овде нема сувишне раскоши — монументалност се постиже ритмом, пропорцијом и мирноћом линија. У саставу комплекса налазе се дворска капела посвећена Светом Симеону Мироточивом, Библиотека Патријаршије и Музеј Српске православне цркве.

Судбина Лукомског није била лака. После рата његов положај био је тежак; архивски документи бележе материјалне тешкоће и губитке последњих година живота. Али Патријаршија и даље стоји, што значи да је Виктор Лукомски заувек уписан у историју града којем је посветио велики део свог живота.