Виктор Викторович Лукомски

Познат по свом уметничком темпераменту, Виктор Лукомски, дипломирани студент Више војноинжењерске академије Николаја I, припадао је „средњој генерацији“ руских архитеката емиграната који су се професионално етаблирали у Краљевини Југославији, у директном контакту са локалним уметничким и политичким захтевима. Његова биографија, међутим, задржава дуалност карактеристичну за емиграцију, чак и на нивоу докумената: београдска архивска грађа бележи неслагања у месту рођења (Калуга/Петроград), при чему се лична карта из 1945. године сматра поузданијим извором.

Лукомски је стигао у Југославију 1920. године и почео да ради у архитектонском одељењу Министарства грађевина. До 1921. године већ је освојио треће место на конкурсу за пројектовање једне од зграда министарства, а крајем 1930. године, добивши дозволу за самостално обављање делатности, отворио је архитектонску фирму. Истовремено, активно је био укључен у уметнички живот Београда: био је члан руске групе „К.Р.У.Г.“, која је обухватала емигранте свих врста и врста уметности, учествовао је на изложбама, био је члан струковних удружења уметника.

Лукомскијева професионална каријера може се грубо поделити на три области. Прва обухвата пројекте који представљају архитектуру моћи: упечатљив пример је комплекс краљевских вила на Дедињу, изграђен у српском стилу са елементима руске дворске архитектуре. Друга област је рад са урбаним пејзажом: то укључује хотел Авала, његово учешће у изградњи Студентског дома у парку Ћирила и Методија, заједно са Георгијем Коваљевским, као и бројне виле и приватне куће за становнике Београда.

„Хотел Авала носи печат особе која архитектуру посматра као уметност.“

Трећи правац је повезан са сакралном архитектуром: пројектовање, заједно са Ж. Николићем, цркве Светог Андреје — заштитника династије Карађорђевић — у стилу средњовековне српске црквене архитектуре (на краљев захтев, црква је урађена по узору на Краљевску цркву манастира Студенице, чији је краљ Милутин био ктитор); цркве Светог Саве на Врачару, коју је освештао патријарх Варнава; и учешће у изградњи Саборне цркве Светог Саве.

У световној архитектури, Лукомски се често окретао такозваном „новом српском стилу“, комбинујући елементе српско-византијске традиције са академском строгошћу композиције. Његове грађевине су се одликовале масивношћу, наглашеном монументалношћу и тежњом ка симетрији. Најслободније и најизражајније је радио у црквеној архитектури: стилизујући средњовековне српске мотиве, створио је препознатљив тип храма – строг, лаконског изгледа, уздржан у декорацији, али испуњен унутрашњом духовном атмосфером.

Коначно, једно од најзначајнијих Лукомског дела била је зграда Патријаршије СПЦ, инспирисана српско-византијским стилом и подигнута на месту некадашње резиденције митрополије. Централна фасада је украшена грбом и богатим мозаиком који приказује Светог Јована Крститеља, заштитника породице патријарха Варнаве. Чак и да је Лукомски пројектовао само једну зграду — Патријаршију — његово име би ушло у историју Београда.

Посебан — и веома људски — део његове приче извија се из докумената из послератних година. Архивска грађа документује скромну, несигурну егзистенцију Лукомског после 1945. године: продавао је и залагао личне ствари, преживео разарање и расељавање после рата и радио је као архитекта за електропривреду Исток, која је платила његову сахрану након његове смрти 1947. године.

Зграде и пројекти у Београду:

 • Стари двор на Дедињу (радови/пројекти као део дворског комплекса, 1924–1932)

 • Хотел Авала на Авали (1928–1931)

• Зграда Патријаршије СПЦ (неовизантијски стил, 1933–1935)

• Комплекс краљевских вила на Дедињу (пројектовање и изградња, 1925–1934)

• Дворска црква Светог Андреја Првозваног

 • Црква Светог Саве на Врачару

• Саборна црква Светог Саве

• Дом Гарде на Топчидиру

• Виле и стамбене зграде за Београђане (1930-те): кућа Добрице Матковића (Симина 9), вила Невене Језовер (угао Булевара кн. Александра и Руминске), кућа Миодрага Стаменковића (угао Вука Караџића и Царице Милице), кућа Зорке Лазић (угао Капетан-Мишине и Господар Јевремове), вила Милорада Димитријевић (Булвар књ. Александра 88/2).Начало формы

Комплекс Краљевске виле на Дедињу, 1925–1934

Дворска црква Светог Андреја Првозваног, 1920-1930-те.

Хотел Авала, 1928-1931

Црква Светог Саве на Врачару, 1935

Српска Патриjаршиjа, 1933-1935

Кућа Добрице Матковића, модификована почетком 21. века

Дом гарде на Топчидиру

Потврда о предаји слике у залагаоницу Виктора Лукомског, издата од стране антикварнице Светозара Влајковића у Београду 1947. године (ИАБ, 42, соба 19)