Српска академија наука и уметности

Застаните код зграде Академије и подигните поглед нагоре. У Кнез Михаиловој то је посебно важно. У нивоу ваших очију налазе се светле витрине, туристи, улични продавци, градска бука. Али чим померите фокус ка другом и трећем спрату, архитектура почиње да вам говори другачије: мирније, уверљивије, као да се сама историја Београда из градске вреве издиже на површину.

Пред вама је зграда Српске академије наука и уметности, уграђена директно у главну пешачку артерију града. Академија је овде део градске сцене, њена витрина. Стил зграде може се разложити на два слоја: академизам задаје строгу синтаксу — симетрију, јасну композицију, сигурну пропорцију; сецесија додаје акценте — мекоћу пластике, декоративну слободу, жив гест. Као резултат настаје редак баланс: зграда истовремено показује статус и оставља утисак стваралаштва, интелектуалног престижа и нетривијалности.

Унутра се налазе библиотека, архив, галерија и сала за предавања. После Другог светског рата ентеријери су прерађени, али је фасада сачувала своју улогу сидришта. И овде је, дакле, прорадила идеја обнове памћења: спољашња репрезентација културних артефаката остаје стабилна, док се садржај мења или, тачније, прилагођава ритму времена. Тај посао је водио архитекта-емигрант, наш сународник Григориј Самојлов.

Самојлов је фигура којој ће се наша рута враћати изнова и изнова. Његова биографија и послератно наслеђе у Београду постали су тема музејско-архивског рада и изложбених пројеката. Важно је нагласити да је припадао млађој генерацији руских емиграната, формираној већ у југословенској средини, и да су у његовом стваралаштву присутни и академизам, и модернизам, и рад са ентеријером.

Важан детаљ: када говоримо о Русима у Београду, то није само прича о „чежњи за домом“ и феномену привременог боравка са „коферима на станици“, у ишчекивању могућности одласка. Многи руски емигранти уклапали су се у средину и настојали да се интегришу у локалну стварност: неко је пројектовао зграде, неко отварао школе, неко предавао право, неко постављао представе, а неко једноставно покушавао да изгради нови живот — и чинио је то истински професионално.

Међу руским зодчима, органски утканим у еклектично ткиво међуратног Београда, био је и Петар Дмитријевич Анагности. Његова породична историја била је од самог почетка повезана са Србијом: његов отац, који је служио у Одеској управи, 1914. године организовао је смештај српских војника, основао болницу за њих и донирао средства за издржавање интерната.

Године 1919. Анагности је са породицом емигрирао преко Цариграда у Београд, где је завршио Руско-српску гимназију, а затим архитектонски одсек Техничког факултета Београдског универзитета. Већ у студентским годинама показао је изузетне способности за нацртну геометрију — његови радови били су излагани на изложбама.

Професионални пут Анагностија развијао се у сарадњи са најзначајнијим архитектима епохе: радио је у атељеу Богдана Несторовића, затим са Александром Дероком, учествовао у пројектовању интерната Православног богословског факултета, радио на пројектима Правног факултета, Ветеринарског факултета и Коларчевог народног универзитета заједно са Петром Бајаловићем. Као аутор више од двадесет стамбених и јавних зграда у Београду и другим градовима Југославије, пројектовао је доходовне куће, банке и административна здања; његови пројекти добијали су награде, а неки су реализовани већ после рата.

Преживевши заробљеништво у Другом светском рату, Анагности се ипак вратио у Београд и постао професор, декан Архитектонског факултета и аутор бројних уџбеника. У његовом стваралаштву спајали су се академизам, српско-византијска традиција и модернизам — стилска еклектика која се природно уклапала у архитектонску судбину Београда XX века. За нашу руту Анагности је једна од кључних фигура, јер је управо он оставио свој траг на већини тачака које разматрамо. А ево, приближавамо се једној од њих.