Коларац

На српском језику културни центар Илије Коларца зове се Задужбина Илије Коларца — и то није случајно. Реч „задужбина“ у српској култури не означава само добротворство, већ својеврстан договор са будућношћу: улагање у оно што још не постоји, али што треба да се појави. Илија Милосављевић Коларац оставио је фонд за просвету и културу — и град је добио институцију која не конзервира знање, већ га непрестано производи у јавном облику.

Много година касније Алеида Асман ће у књизи Дуга сенка прошлости. Меморијална култура и историјска политика написати: „Конзервација и чување служе као неопходна претпоставка културног памћења; међутим, тек индивидуално опажање, вредновање и усвајање сачуваних материјала, као што се то дешава захваљујући средствима масовне комуникације, културним и образовним установама, чине га културним памћењем.“ Испоставља се да је српски мецена предухитрио историју.

Док идете овамо, подсетимо се: руски избеглице су у Југославију пристизале у таласима; извори дају различите процене њиховог броја, а већ у самом Београду број се мерио хиљадама. Појављивала су се удружења — професионална и културна: савези инжењера, педагога, лекара, уметника. Другим речима, емиграција се брзо претварала у мрежу веза, а тој мрежи су била потребна места сусрета — и једно од таквих места налази се управо овде.

Зграда Народног универзитета Коларац подигнута је од 1929. до 1932. године према пројекту Петра Бајаловића. У архитектури је присутан миран академизам: симетрија, јасна композиција, фасада као достојна опна културе. Али главно овде није фасада, већ звук. Велика сала замишљена је као инструмент, и то се осећа чак и када само стојите поред ње: место као да је створено да град на тренутак застане… и постане пажљив слушалац.

„А где су ту руски архитекти?“ — питаће нас пажљиви слушалац. И биће у праву у свом питању. Изградњом Народног универзитета „Коларац“ бавили су се већ познати нам Петар Анагности и Андреј Папков, са којим вас позивамо да се упознате. Макар због тога што су о њему написани следећи стихови:

Желим да будем дрзак, желим да будем светски,
Желим да са девојкама будем на ти!
Желим да будем турски паша,
И да градим лукове и мостове!

Чиним добро дело,
Све сам саградио, од свих сам паметнији.
У XX веку — Микеланђело
Можда може бити само Папков Андреј.

Таквих као ја данас нема много,
Мој предак Лењка био је да Винчи.
Од свих сам безмерно талентованији,
И зато ми није лоше да живим.

Андреј Владимирович Папков рођен је 1890. године у курском селу Глубокоје. Стигао је да стекне техничко образовање у Петербургу и да студира на Академији уметности. Али револуција је прекинула праву линију његове биографије, и Папков се, као и хиљаде других, нашао у изгнанству. Са породицом је дошао у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца и почео све изнова — сада као студент архитектонског одсека Београдског универзитета.

У Београду је брзо постао запажена фигура. Његови студентски пројекти — изложбени павиљон у српско-византијском духу, казино, грандиозно позориште замишљено „у најбољем духу париске Опере Гарније“ — изазивали су интересовање и расправе. Стекао је звање инжењера-архитекте, предавао орнаментални цртеж, учествовао у пројектовању Храма Светог Саве, где се његов дар акварелисте показао незаменљивим у изради уметничког дела пројекта. Називали су га „потомком Леонарда да Винчија“ — због универзалности, ретког споја инжењерске строгости и сликарског темперамента.

Године 1932. Папков је отворио сопствени атеље, и међуратни Београд постао је његова радионица. Пројектовао је десетине стамбених зграда — складних, пропорционалних, украшених неокласичним декором, али увек са благим модернистичким заокретом. Кућа за Милутина Месаровића, зграда за Плавшића, вила Јанковића, доходовне куће у тихим улицама — све се то уклапало у препознатљив рукопис. Кулминација је био хотел „Балкан“ (1938–1939): огромна фасада у духу руске академске архитектуре као да је у центру престонице потврђивала достојанство и размере емигрантског талента. Учествовао је на конкурсу за Народни универзитет „Коларац“, добијао награде — осамнаест признања за различите пројекте — али није увек добијао право да изгради оно што је замислио. У томе су били и слава и скривена горчина његове судбине.

Рат је прекинуо грађевински ритам: уместо нових фасада — рашчишћавање рушевина и обнова оштећених зграда. После 1945. године наде у широку професионалну реализацију у новој Југославији нису се оправдале. Још је подигао вилу на Дедињу — строгу, са примесом социјалистичког реализма — али је осећао да се епоха променила и да језик којим је савршено владао више није тражен. Године 1951. Папков је отишао у Аргентину. У Буенос Ајресу је радио у министарству, пројектовао за приватне компаније, учествовао у изградњи саборног храма Руске православне цркве у заграничју у улици Núñez — као да је затварао круг изгнаничке судбине.

Умро је у Аргентини око 1975. године, проживевши живот подељен између три света — предреволуционарне Русије, међуратног Београда и латиноамеричке емиграције. Али ако прошетамо улицама старог Београда и подигнемо поглед ка строгим, уравнотеженим фасадама тридесетих година XX века, можемо видети траг његове руке — архитекте који је успео да изгнанство претвори у форму стваралаштва.

Вратимо се Коларцу. Први велики концерт одржан је 4. фебруара 1932. године — још пре званичног отварања. Коларац је најпре почео да звучи — и тек потом постао културна институција. Током деценија овде су одржане хиљаде концерата; међу извођачима су били Сергеј Прокофјев и Свјатослав Рихтер. Руска музичка традиција природно се уграђивала у београдску свакодневицу, као део европског канона. На пример, ево шта пише истраживач руске емиграције В. Косик: „Може се поменути још један познати певач — баритон Николај Михајлович Аммосов (Амосов). Дању је певао у биоскопу ‘Коларац’ четири пута пре пројекција, а увече — у ‘Руској породици’.“

Коларац није само концертна сала, већ и предавања, галерија, образовни програми. Једном речју, оно што данас модерно називамо „трећим местима“ — ни дом, ни посао, већ место где се осећате пријатно захваљујући заједничким вредностима и културном коду. Културни код, могућност да га делите са заједницом људи блиских по духу — лајтмотив је наше данашње руте. И чини се да су те вредности биле важне и тада и данас.

А сада ћемо прећи од народног универзитета ка универзитету у изворном значењу те речи, центру интелектуалног живота — Београдском универзитету. И почећемо од Правног факултета.