Црква Ружица у Београдској тврђави

Финале наше руте је Црква Ружица на Калемегдану. Само место диктира тон: тврђава је увек вишеслојност власти, мноштво империја у једном камену. Ксенија Голубовић у књизи „Руска кћи енглеског писца. Српске приче“ о Калемегданској тврђави пише следеће: „Заиста, тврђава по којој лутамо слојевита је као сама историја Балкана. Почиње римским слојем, на њега се надовезује турски слој, затим аустроугарски: где је камен — то је Аустроугарска, где је цигла — Турци; јасне фортификационе линије украшавају полукружни минарети, шкољке-пушкарнице. Овде су капију изградили Римљани, овде — пролаз и капију — Турци, овде — Аустроугари. Типови власти смењују једни друге у истој грађевини, стварајући необично јединство <…>“. И храм Ружица део је те еклектичне биографије.

Стари храм постојао је овде још у време деспота Стефана Лазаревића, али су га Турци разрушили приликом освајања Београда 1521. године. У XVIII веку на месту цркве налазио се барутни магацин, а у другој половини XIX века, након преласка тврђаве под српску власт, простор је преуређен у цркву и назван Ружица — у спомен на истоимену средњовековну цркву. Крајем XIX века храм је коришћен као гарнизонска црква.

После тешких оштећења у Првом светском рату, црква је обновљена и рестаурирана 1925. године. Реконструкција је повезана са именом Николаја Краснова — и овде је важно како он ради са прошлошћу која му је поверена. Он задржава просторно решење и габарите, али свесно наглашава архаичност и тврђавско окружење: уместо „парадности“ у први план изводи неомалтерисану фактуру, груб, необрађен камен — како би свако ко уђе поуздано знао са каквим историјским местом има прилику да се упозна.

План цркве је издужен, са олтарском апсидом на истоку и масивном кулом-звоником на западу, која се наслања на бедеме тврђаве. Иконостас је израдио сликар-монах Рафаило Момчиловић, а зидно сликарство дело је руског уметника Андреја Биценка. Фрескопис је посебан по томе што, поред канонских сцена, укључује и композиције са портретима српских владара и многих савременика — дакле, храм бележи не само небеску историју, већ и земаљску, националну историју „небеског народа“.

Испред улаза су током реконструкције 1924. године постављене две бронзане скулптуре српских војника — средњовековног витеза и војника из Првог светског рата. И управо је то веома карактеристичан гест националног мита краљевске Југославије: поставити у паралелу две епохе, две историјски важне тачке, и учинити их чуварима храма.

А сада — онај снажан призор који многи памте читавог живота: лустери од чаура и делова оружја из Првог светског рата. Чини се да се ништа прецизније о XX веку не може ни замислити: оно што је убијало почиње да осветљава. Оно што је било гвожђе смрти постаје гвожђе вере.

У часопису „Србин о Русима“ постоји изванредан цитат: „Шта су нам дали Руси? Руски балет, руску салату, руску балалајку, руске табакере од руске платине, руске аристократе, руске иконе и обичај да се женама љуби рука. Шта су Руси узели од нас? Ракију, умеће псовања, државну службу са каквом-таквом платом, а они који су се оженили нашим девојкама — још и мираз.“ Рута коју смо прошли сведочи да су Руси Србима дали и део сакралне архитектуре.

И ево, стигли смо до краја — од камерног храма Архангела Гаврила до Ружице. Током овог путовања видели смо како Београд уписује сакрално у део своје градске логике: час кроз споменик у камену, час кроз памћење изгнанства, час кроз превођење изгубљене светиње на нови језик.

Данашња рута је прича о томе како архитектура уме да задржи оно што људски живот тешко задржава: захвалност, жалост, наду, осећај заједништва и везу са сопственим коренима. И ако је код Елијадеа „центар света“ тачка сусрета неба и земље, онда Београд има много таквих центара: расути су по граду, и сваки од њих говори да је архитектура још увек способна да саосећа са егзистенцијалним стрепњама за себе и свој народ.