Црква Светог Ђорђа на Бановом брду

Храм Светог Ђорђа на Бановом брду грађен је од 1928. до 1932. године према пројекту руског архитекте Василија Андросова. То је време када Београд брзо расте, стиче свој престонички карактер, а религијска архитектура постаје уписана у градско ткиво: храм треба да буде препознатљив оријентир, али никако не сме да испадне из „духа времена“.

Идеја изградње цркве није сасвим уобичајена за Београд тог доба. То је лична прича, а не за тај период типичан „државни налог“: београдски трговац Митар Јовановић 1925. године обраћа се патријарху Димитрију са молбом да се подигне црква — у спомен на двоје рано преминуле деце. Он дарује земљиште, моли да храм буде посвећен Светом Ђорђу — заштитнику његове породице — и да се испод цркве изгради породична гробница.

Архитектонски, храм је решен као уписани крст, трилист, у неовизантијским традицијама карактеристичним за београдске сакралне објекте између два светска рата.

Важно је пажљиво погледати апсиду: споља је петострана, а изнутра полукружна. Певничке апсиде са северне и јужне стране отварају се ка наосу, задајући акустичку и просторну пуноћу.

Обратите пажњу и на главни улаз: он је наглашен стубовима. Чак и када је декор умерен, улаз мора бити означен: црква увек гради границу између световног и сакралног, између онога што је доступно људском искуству и онога што се налази далеко изван његових граница.

Дрвени иконостас дело је Нестора Алексијевића. Ту су и велике иконе, међу којима се издваја икона Светог Николе — оригинални рад руског уметника Колесникова. Овде се поново види карактеристичан механизам емигрантског присуства: не „подражавати стил“, већ уплести сопствено мајсторство у локалну традицију.