Црква Светог Александра Невског

Овај храм је важан као пример онога што бисмо могли назвати руско-српским духовним дијалогом. Његова историја почела је још пре Првог светског рата: црква је положена 1912. године према пројекту архитекте Јелисавете Начић, али се због рата изградња продужила све до 1929. године. У завршетку радова учествовао је архитекта Василије Андросов — исти онај чије смо име већ помињали на станици посвећеној Светом Ђорђу.

Архитектонски, црква је замишљена у традицијама моравске школе српских средњовековних споменика. План је триконх: једна олтарска апсида на истоку и две бочне апсиде. Над централним делом уздиже се осмострана купола, а над припратом — звоник. Фасадна пластика обрађена је са посебном пажњом: биљни преплети, декоративни венци и розете стварају слој који оживљава површину и чини камен говорљивим.

У северном параклису постављен је мермерни олтар-споменик палим војницима у ослободилачким ратовима 1876–1878, 1912–1913. и 1914–1918. године. У јужном параклису налази се мермерни споменик посвећен руском цару Николају II и краљу Александру I Карађорђевићу; изнад натписа су иконе светих заштитника ових владара: Светог Николаја и Светог Александра Невског. Овде храм дословно обавља функцију „јавног памћења“, чувајући политичке и војне приче уписане у свети простор.

И сада се приближавамо завршној тачки, где се сакрално налази унутар тврђаве, унутар војног ткива града.